Magično iskustvo iz Dubaia

Moje omiljeno kulinarsko iskustvo desilo se, kad sam radila trening u Armani hotelu u Dubaiju. U Dubai sam došla na nedelju dana zbog gastronomskog sajma, a igrom slučaja sam dobila mogućnost da učim od najbolje kuvarske ekipe u srednjoj Aziji, a svoj boravak sam produžila na skoro mesec dana. Kad sam prvi put došla do najveće zgrade na svetu, Burj Khalifa, u kojoj se nalazi hotel a povezana je i sa jednim od najvećih tržnih centara na svetu, ulaz u hotel sam tražila sat i po vremena. Kako to obično biva, prethodnog dana sam kupila nove cipele koje su me odmah I bolno nažuljale. Hodanje je bilo pravi pakao! Kad sam konačno našla ulaz u hotel, do kaga se inače dolazi kolima, već sam bila na izdisaju. Ali odmah sam zaboravila na bol, kad sam videla, kako su me lepo dočekali, poslužili, proveli me kroz hotel i svih šest restorana. Došao je red za presvlačenje. Ok, mislila sam da ću dobiti jednu kecelju i to je to. Ali ne! Odveli su me u njihovu garderobu,  gde sam dobila, košulju, pantalone, kecelju, kapu i … cipele. Kao da su znali, ništa mi nije bilo potrebnije nego te udobne cipele za moja ranjena stopala. Zamolila sam ako je moguće, za par flastera, a žena me odvela do prave ambulante, namenjene samo osoblju hotela. Nisam mogla da verujem. Još je bio tu i zgodan mladi doktor pa mi on stavio flastere. Tako je bio nežan, da sam odlazila po flastere svaki dan, hahaha!

Kad su me konačno sredili, počela sam da radim u glavnoj kuhinji – u pastry odeljku, gde je bio šef neki Francuz. Ostatak osoblja bio je sa svih strana sveta – Indijci, Kinezi, Indonežani, Arapi, Afrikanci, Latinoamerikanci… Svi su pričali neku čudnu verziju engleskog jezika ali smo se stvarno dobro zabavljali. Odmah je po celom hotelu išla priča, da je došla nova devojka na praksu, pa su svi mladi momci hteli da me vide. Tražili su izgovore, da trebaju više hleba ili slatkiša, da bi mogli da dolaze u pastry odeljak i razgovarali samnom. Naravno, najviše ih je zanimalo kako je u Evropi, a kad su saznali za moje nutricionistično znanje, dobila sam još više pitanja – kako mogu da mršave, jel dobro to što jedu, kako da pobede nesanicu i tako dalje i tako dalje. Baš su bili slatki. Naravno, i devojčice takođe. Jedna je prestala da radi, pa samo razgovarala samnom, pa ju je šef opomenuo da počne da radi, a ona se svađala sa njim, da je ostavi na miru haha. Dobro, to je bila jedina rasprava kojoj sam prisustvovala. Svi ostali su bili tako složni kao ekipa, da nisam mogla da verujem. Svi su poštovali kolege, bili ljubazni, brinuli se I pomagali međusobno … Sve kuhinje u hotelu su otvorene (osim glavne kuhinje, koja je u podrumu i gde se stvari pripremaju unapred), tako da se sve događa pred gostima. I nikad nisam čula da bi se jedan chef ljutio na bilo koga. Sve radi kao švajcarski sat! To bi trebalo slovenački i srpski chefovi da vide jer zaista verujem, da na Balkanu nedostaje ovog prijateljskog i svetskog odnosa između šefova i zaposlenih. Barem u mom iskustvu!